LOV NA ĐOKONDU: Gde je Mona Liza? Bivši radnik Luvra skinuo je Leonardovo remek-delo sa zida i izneo ga kroz službeni izlaz... NAJČUVENIJA KRAĐA
Dodajte Kurir u vaš Google izborNajčuvenija krađa umetničkog dela u istoriji počela je gotovo neverovatno jednostavno: bivši radnik Luvra ušao je u muzej, skinuo Leonardovo remek-delo sa zida i izašao na ulicu. Francuska policija dve godine nije uspela da pronađe ni sliku ni lopova, iako je u jednom trenutku proveravala upravo čoveka koji ju je držao sakrivenu u Parizu.
U utorak, 22. avgusta 1911, francuski slikar Luj Beru došao je u Luvr kako bi radio u salonu Kare, jednoj od najvažnijih prostorija muzeja. Na mestu na kom je visila „Mona Liza” zatekao je prazan zid.
U početku niko nije pomislio na krađu. Slike su povremeno skidane radi fotografisanja, čišćenja ili premeštanja, ali je proverom utvrđeno da Leonardov portret nije ni kod fotografa ni kod konzervatora. „Mona Liza” je nestala. Ono što niko nije znao bilo je još neprijatnije: lopov nije bio profesionalac, niti član međunarodne kriminalne grupe. Zvao se Vinčenco Peruđa, imao je 29 godina i veoma dobro je poznavao Luvr.
Rafaelo prvi izbor
Peruđa je rođen 8. oktobra 1881. u Dumenzi na severu Italije. Emigrirao je u Francusku i radio kao moler, dekorater i staklar, a preko firme angažovane u Luvru učestvovao je i u poslovima zaštite slika. Poznavao je hodnike, stepeništa, službene ulaze i svakodnevne navike zaposlenih.
Ponedeljak, 21. avgust 1911, bio je idealan za krađu. Muzej je bio zatvoren za publiku, ali su unutra bili radnici, majstori, čistači i fotografi. Čovek u radnoj odeći nije privlačio pažnju. Nešto posle sedam ujutru Peruđa je ušao kroz službeni ulaz i stigao do salona Kare. Kasnije je tvrdio da prvobitno nije planirao da ukrade baš „Mona Lizu”. Među italijanskim radnicima slušao je priče o umetninama koje su Francuzi odneli iz Italije tokom Napoleonovih ratova i želeo je, tvrdio je, da jednu „vrati” domovini. Razmišljao je o Rafaelovoj „Lepoj baštovanki”, ali je bila prevelika. „Mona Liza” je bila pogodnija. Skinuo ju je sa zida i odneo do službenog stepeništa, gde je uklonio ram i zaštitu, a sliku sakrio ispod radničkog ogrtača. Na izlazu je naišao na zaključana vrata. Dok je pokušavao da skine kvaku, pojavio se muzejski radnik. Umesto da posumnja, otključao mu je vrata.
Taj detalj kasnije je potvrđen u istrazi: radnik Luvra svedočio je da je nešto posle sedam sati zatekao čoveka na stepeništu i odvijenu kvaku. Drugi svedok izjavio je da je oko 7.30 na Keju Luvr video muškarca kako žurno odlazi s paketom dimenzija približno jednakih slici i nešto baca u jarak. Peruđa je izašao kroz vrata Žan Gužon. „Mona Liza” je bila na ulici.
Peruđa nije imao automobil, tajno skladište, kupca niti saučesnika koji ga je čekao. Odneo je sliku kući. Sakrivao ju je u svom skromnom pariskom smeštaju, u početku u prostoriji koja je služila kao ostava za drva, a kasnije, prema njegovom iskazu, u posebno napravljenom sanduku s dvostrukim dnom. Za to vreme Luvr još nije znao da je opljačkan. Tek narednog jutra Beruovo pitanje „Gde je Mona Liza?” pokrenulo je uzbunu. Muzej je zatvoren, pronađen je odbačeni okvir i postalo je jasno da je neko namerno izneo sliku. Istraga je ubrzo usmerena na ljude koji su poznavali Luvr iznutra. Među njima se našao i Peruđa. Policija je, dakle, došla do lopova. Ali ga nije prepoznala.
Zavaravanje tragova
Francuska policija proveravala je zaposlene, bivše radnike i majstore angažovane u muzeju. Peruđa je odgovarao gotovo svakom logičnom kriterijumu: poznavao je zgradu, radio sa zaštitnim staklima i mogao neupadljivo da se kreće u radnoj odeći. Uz to, policiji nije bio potpuno nepoznat zbog ranijih problema sa zakonom. Ipak, nije izdvojen kao glavni osumnjičeni. Sistem policijske identifikacije još je snažno počivao na Bertijonovoj antropometrijskoj klasifikaciji, pa podaci i otisci nisu mogli da se pretražuju kao u savremenim bazama. Čovek koji je znao Luvr nalazio se u policijskoj evidenciji i imao iskustva sa zaštitom slika ostao je van glavnog pravca istrage. Policiju je dodatno zavarala pretpostavka da krađa tako značajnog dela mora biti delo profesionalaca, međunarodnih trgovaca umetninama ili tajnog kolekcionara. Istina je bila mnogo jednostavnija. Najtraženija slika na svetu nalazila se u Parizu. Istraga je ubrzo dobila neočekivan pravac zahvaljujući Belgijancu Žeriju Pjereu, avanturisti i sitnom kriminalcu koji je ranije uspevao da iz Luvra iznosi drevne iberijske statuete. Neke od njih završile su kod mladog španskog slikara - Pabla Pikasa.
Pjere je bio povezan i s pesnikom Gijomom Apolinerom, čiji je jedno vreme bio sekretar. Kada je posle krađe „Mona Lize” novinama otkrio da je ranije krao iz Luvra, policija je dobila dokaz da je muzejsko obezbeđenje zaista bilo ozbiljno kompromitovano. Apoliner je 7. septembra 1911. uhapšen i odveden u zatvor La Sante. Pikaso je saslušan jer je posedovao predmete ukradene iz istog muzeja. Obojica su imali razloga za strah, ali istraga nije pronašla nikakav dokaz koji bi ih povezao s nestankom „Mona Lize”. Dok je Pariz pričao o Pikasu i Apolineru, Peruđa je nastavio da živi u istom gradu. Prošla je 1911. Zatim 1912. I gotovo cela 1913.
Šta sa slikom
Problem za Peruđu više nije bio kako da ukrade „Mona Lizu”, već šta da uradi s njom. Tvrdio je da želi da je vrati Italiji, jer je pogrešno verovao da ju je Napoleon odneo iz njegove zemlje. Istorijska činjenica bila je drugačija: Leonardo je poslednje godine proveo u Francuskoj pod zaštitom Fransoa I, a „Mona Liza” je ušla u francusku kraljevsku kolekciju vekovima pre Napoleonovih pohoda. U novembru 1913. Peruđa je u Korijere dela seri video oglas firentinskog trgovca umetninama Alfreda Gerija. Pisao mu je pod pseudonimom „Leonard V.” i tvrdio da poseduje Đokondu. Original pisma kasnije je završio u sudskom predmetu.
Peruđa je pominjao vraćanje slike Italiji, ali i uslove pod kojima bi delo bilo ustupljeno, čak nudeći Geriju prednost i popust u odnosu na druge navodne zainteresovane kupce. Geri se obratio Đovaniju Pođiju, direktoru galerije „Ufici”, i njih dvojica su odlučili da nastave prepisku dok ne vide sliku. Peruđa je 10. decembra 1913. stigao u Firencu s „Mona Lizom” u prtljagu i odseo u hotelu „Tripoli”. Sledećeg dana Geri i Pođi otišli su s Peruđom u njegovu hotelsku sobu. Peruđa je otvorio sanduk. Pred njima se pojavila „Mona Liza”. Pođi je predložio da delo odnese u Galeriju „Ufici” radi stručnog pregleda. Peruđa je pristao i time napravio presudnu grešku. Slika je upoređena s fotografijama načinjenim pre krađe i stručnjaci su utvrdili da je original. Sačuvan je i Pođijev zvanični zapisnik o veštačenju. Peruđa se vratio u hotel. „Mona Liza” nije.
U petak, 12. decembra, umesto Gerija, na njegova vrata došla je policija. U sobi su pronađeni kofer, sanduk od grubog drveta s dvostrukim dnom, alat, ključevi njegovog stana u Parizu i Gerijeva pisma. Peruđa je priznao krađu.
Tvrdio je da nije imao saučesnike. Italijanski istražitelji nisu mu odmah poverovali. Od francuske policije zatražena je dokumentacija iz 1911, a karabinijeri su ispitivali njegovog oca, prijatelje i ljude s kojima je živeo u Parizu. Francuski policijski komesar Fransoa Vinjol stigao je u Firencu i suočen je s Peruđom. Tada se pokazalo da se njegovo priznanje poklapa s tragovima prikupljenim dve godine ranije: čovekom na službenom stepeništu, odvijenom kvakom i svedokom koji je na obali Sene video muškarca s paketom. Istražitelji su proveravali i Vinčenca Mora i Vinčenca Lančelotija. Peruđa je priznao da je Lančeloti jedno vreme čuvao sliku, ali nikada nije pronađen pouzdan dokaz da je još neko učestvovao u samoj krađi. Peruđa je ostao jedini optuženi. Mnogo veći problem za njegovu odbranu predstavljala su njegova pisma.
Patriotizam
Peruđa je tvrdio da je krađu izveo iz patriotizma, ali je još u decembru 1911. ocu pisao o sreći i bogatstvu koje očekuje. Istraga je otkrila i da je pre Firence otišao u London, gde je u ulici Old Bond razgovarao s poznatim trgovcima umetninama. Sud je kasnije smatrao da njegovi kontakti s trgovcima i pregovori o uslovima predaje slike ne dozvoljavaju zaključak da je postupao isključivo iz ljubavi prema Italiji. Patriotski motiv nije morao biti potpuno izmišljen. Ali očigledno nije bio jedini.
Sudski psihijatar Paolo Amaldi pregledao je Peruđu i zaključio da pokazuje ograničenu sposobnost logičkog rasuđivanja i kritičkog procenjivanja svojih postupaka.
Sud, međutim, nije prihvatio zaključak koji bi ga praktično oslobodio pune odgovornosti. Peruđa je izabrao dan kada je Luvr zatvoren za publiku, obukao odgovarajuću odeću, skinuo sliku, uklonio ram, izneo je iz muzeja, skrivao je više od dve godine, napravio sanduk s dvostrukim dnom, koristio pseudonim i pregovarao s trgovcima. Za sud to nije bio trenutak nerazumnog zanosa, već niz promišljenih postupaka. Krivični sud u Firenci proglasio je 5. juna 1914. Vinčenca Peruđu krivim i osudio ga na godinu i 15 dana zatvora. Odbrana se žalila. Apelacioni sud je 27. jula ponovo odbacio tvrdnju da je delovao isključivo iz patriotizma, ali je kaznu smanjio na sedam meseci i osam dana. Toliko je već proveo u pritvoru. Čovek koji je ukrao „Mona Lizu” mogao je da izađe na slobodu. Slika se do tada već vratila u Francusku. Pre povratka bila je izložena u Firenci, Rimu i Milanu, gde su je videle ogromne mase ljudi. U Luvr je vraćena 4. januara 1914.
Slava
Peruđa krađom nije stvorio slavu „Mona Lize”. Ona je vekovima pre njega bila Leonardovo remek-delo. Ali je zločin njenoj umetničkoj reputaciji dodao nešto novo: masovnu svetsku prepoznatljivost. Novine su dve godine objavljivale njeno lice, policijske tragove, teorije i glasine, dok su posetioci Luvra dolazili da gledaju čak i prazno mesto na kom je nekada visila. Peruđa je posle Prvog svetskog rata ponovo živeo u Francuskoj i radio kao dekorater i moler. Umro je 8. oktobra 1925, na svoj 44. rođendan. Njegova smrt prošla je gotovo nezapaženo. Ali priča o onome što je učinio nije. Danas „Mona Lizu” u Luvru čuvaju posebni bezbednosni sistemi i zaštitno staklo. Pred njom se svakodnevno okupljaju mase posetilaca. A 21. avgusta 1911. jednom bivšem radniku bilo je dovoljno nekoliko minuta da je skine sa zida i odnese kući.
Ivan Čorbić